Na ćošku moje ulice, Džordža Vašingtona i Takovske nalazi se  stara predratna zgrada sa nekim čudnim pasažem gde na malenom platou često sede lokalni pijanci i beskućnici. Tu su dobro zaštićeni od vetra i kiše zimi a leti od sunca. To zabačeno ćoše služi često i kao javni toalet, mada je i bukvalno dva koraka od pešačkog prelaza.
Bio je sparan letnji dan, negde oko podneva, vraćala sam se sa pijace punih cegera. Asfalt se topio od vrućine a ljudi lelujali od omorine. U ćošku pasaža je sedeo pijanac, prilično uneređen ako se uzme u obzir da je bilo tek podne. Ubrzala sam korak praveći se da ga ne vidim ali je zato on mene, naravno video. Prilično zaplićući jezikom, upitao me je:

– Gospođo, imate li deset dinara?
Gospođa, tj. ja je prošla pored njega kao pored turskog groblja a u sebi pomislila:
– E pa gde nađe mene da pitaš! Ne dajem pare pijancima iz principa. Nikada!!!
Taman sam zakoračila na pešački, kad čujem iza sebe:
– Hvala.
Okrenem se da vidim ima li koga iza mene. Nema, čovek mi se lepo zahvalio kao što me lepo i pitao. Ja se vratim i ostavim mu pare. Šta da radim, slaba sam na ljubaznost.
Posle nedelju dana,  opet po nekoj vrućini, opet se vraćam sa pijace i poznati pijanac sedi na istom mestu. Pita gospođu da mu da deset dinara, gospođa u sebi ljuto potvrdi da ne daje pare pijancima i taman da zakorači na prelaz  začuje “hvala”  iza svojih leđa. Gospođa se opet vrati i ostavi mu pare. Mislim, šta da se radi, gospođa slaba na stil.
Nije prošlo ni dve nedelje, idem istim putem i već ga vidim iz daljine. Onda gospođa stane i kaže:
– Dobro Alex, sada ćeš da prođeš, daš čoveku pare i ne gunđaš više kako ne daješ pare alkoholičarima iz principa. Jel važi?
-Važi.
Dam čoveku pare čim me je pitao. Zakoračim na pešački i iza sebe, posle dve sekunde čujem-Hvala.

Volim što sam principijelna:)