Ljudi koji menjaju sve(s)t

Kada su u proleće 1994. godine počele da pristižu vesti iz Ruande toliko strašne da su zvučale nadrealno, rekla sam sebi da ih neću pratiti. Činilo mi se kao da se užas sa Balkana umnožio i nastavio negde drugo. Naprosto više nisam imala gde da smestim užas i tugu. Kada sam mnogo godina kasnije pustila video klip gde Vejn Dajer u prvoj rečenici spominje Ruandu, znala sam da treba da preskočim snimak, ali nisam. Ono što je sledilo je čudesna priča o devojci po imenu Imakuli Ilibagiza iz Ruande…
6 aprila 1994.god. u avionskoj nesreći stradao je predsednik Ruande koji je pripadao većinskom plemenu Huti. Dan kasnije, zemlja je zatvorena i počelo je stradanje manjinskog plemena Tutsi kakvo savremena istorija nije zabeležila.U genocidu koji je trajao 91. dan ubijeno je milion ljudi a sistematsko silovanje je rezultiralo masovnim širenjem  Hiva i stradanjem dece nakon sukoba. Neposredno pre tih strašnih dešavanja, otac je pozvao studentkinju Imakuli, svoju jedinu ćerku da dođe kući  za uskršnje praznike. Dan pošto je došla, otac ju je poslao prijatelju pastoru i u ruke joj stavio krunicu. U kupatilo veličine 91 sa 122cm smeštena je sa još sedam žena i tu su provele sledećih tri meseca. Sveštenik im je donosio ostatke hrane koji bi ostali iza njegove dece. Niko nije znao da su one tu, jer bi to bila sigurna smrt za sve njih. U potpunoj tišini, jedna na drugoj, provele su tri meseca nepojmljivog užasa. Kada je kuća prvi put opkoljena sa 300 naoružanih boraca, Imakuli se pomolila i potražila spas, da ih ne otkriju. Vojnici su tada otišli i mnogo puta su se vraćali, tražeći baš nju, jer su znali da se skriva. U tri meseca, puno puta su je tražili ali je najstrašnije bilo kada ih je samo tanak zidić delio od egzekutora, kada su morale da utišaju dah. Iako ih je na stotine prošlo pored tog kupatila, niko nikada nije otvorio vrata niti posumnjao da se tu kriju.
Na ovom mestu sam zaustavila snimak. Otišla sam u svoju malu kuhinju, stala uza zid i probala da označim prostor 91cm sa 122cm. Osetila sam kako mi se ledi kičma i bukvalno sam od užasa iskočila iz tog virtuelnog prostora. Rekla sam:

-Ovo nećeš sebi raditi! Dovoljno je strašno što je neko ovo preživeo.
Kada sam pustila snimak, videla sam zaleđena lica ljudi u publici. Kada je Vejn Dajer rekao:

– Dame i gospodo, pozdravite Imakuli Ilibagiza, ljudi su ustali da je pozdrave vidno potrešeni pričom. Suze sa obe strane ekrana…
Imakuli je svoju potresnu priču pretočila u roman. To je ispovest o tome kako je usred najstrašnijeg genocida pronašla Boga u sebi. To je priča o veri i opraštanju, priča o unutrašnjoj borbi sa demonima u okruženju jednako strašnom i spolja. Priča o tome kako je celodnevna molitva otvorila njeno srce i propustila svetlost u njeno biće. Učinila čudo i spasila ih, i bukvalno. Kada je posle tri meseca izašla napolje, inače visoka 180 cm, imala je nešto više od 29 kg. U izbegličkom kampu je saznala da su gotovo svi njeni ubijeni: otac, majka, braća, baka , deka, rođaci, drugovi, prijatelji. Okrenula se da pomogne onima kojima je bilo teže nego njoj. Nakon četiri godine preselila se u Ameriku. Nakon par godina, na sopstveni zahtev otišla je da poseti ubicu svog oca i da mu kaže, mada on to nije tražio, da mu oprašta. Njena najbolja prijateljica danas je iz naroda Huti.
Mesto u kome je živela Imakuli je jedno od oblasti gde je najviše ljudi stradalo. To je isto mesto, Kibeho gde se u periodu od 1981-1989 god. ukazivala Bogorodica i gde su mnogi vernici dolazili na hodočašće. Izgleda da poruke opomene i mira  nisu doprle do srca ljudi sve dok priču o istinskom praštanju i ljubavi dvadeset godina kasnije Imakuli nije prenela hiljadama, pogotovo mladih ljudi. Danas Imakuli drži predavanja i motivacione govore studentima, deci, vernicima širom sveta. Da nije bilo Vejna Dajera, ovu čudesnu i potresnu priču mnogi ljudi ne bi nikada čuli.
Ova priča je posvećena  dr Vejnu Dajeru, koji nije više sa nama.