Dok sam učila o Bahovim kapima, ni za sto godina ne bih pretpostavila da će esencija Chestnut Bud biti toliko bitna danas. O njoj sam već pisala ovde. Ova esencija se često daje deci koja zbog neiskustva i nezrelosti često ponavljaju greške. Nije dobro kada to rade odrasli ljudi jer se očekuje da ih je život nečemu valjda naučio, mada to često i nije slučaj.
U mojim ranim četrdesetim sam MNOGO želela da naučim da vozim rolere. Nikome nije bilo jasno kako mi je to uopšte palo na pamet jer sam veoma neuzemljena, nestabilna i, što bi rekla moja majka kilava i smotana. E baš zbog toga…bila sam sigurna da je to samo stvar prakse i vežbe. Kao i svaki Clematis, i ja čeznem da letim i lebdim. Roleri su bili to obećano zadovoljstvo…
I onda sam se ja jednog letnjeg dana našla potpuno sama na malom Kališu. Dan pre toga je tu bio neki Beer fest i sve staze su bile prekrivene srčom, bukvalno. Nije bilo šanse da tuda vozim rolere tj. vežbam jer sam bila u fazi učenja, tačnije padanja tako da sam odlučila da sedim na klupi i kuliram. Odjednom su se pojavila dva dečaka nekih 5,6 godina stari. Na rolerima… Nije mi bilo jasno šta oni tu uopšte rade sami. Kada su počeli da voze rolere i padaju preko srče, potpuno sam se zaledila(29). Razmišljala sam gde da tražim pomoć jer nikog nije bilo u blizini (mnogo pre mobilnih telefona) jer je bilo jasno da će se iseći i unakaziti, već sam ih videla u lokvi krvi. Oni su vozili, padali, vozili, cičali od sreće, padali… Ja sam sedela u šoku. Kada su konačno nepovređeni otišli, odahnula sam i otišla kući.
Možda deca ne znaju šta je srča pa se i ne povređuju, ko bi ga znao…
Iako sam i dalje vežbala vožnju, nikada se nisam potpuno opustila i naučila da vozim valjano. Kada mi je mnogo godina kasnije došla mlada, prelepa klijentkinja koja je zbog povrede na rolerima praktično ostala osuđena na bolove u kičmi do kraja života, spakovala sam rolere i ostavila ih pored kontejnera. Čisto da mi slučajno koji put ne padne na pamet neka akrobacija.
Druga stvar koju nikada nisam probala su skokovi i salta u vodu…zato što sam smotana i kilava kao što reče mantra moje majke. Ubila sam se dok sam naučila i bajs da vozim. Za divno čudo uvek sam dobro plivala valjda zato što je indigo moja prirodna sredina. I voda…
Obožavam vodu i poslednjih godina idem na odmor na jezero. Uvek van sezone jer mrzim turbo folk, splaviće i roštilj na plaži u sezoni. Obožavam da budem sama u jezeru dok je oko mene savršen mir. Ima samo jedno ali… kada ste sami u jezeru a divno je vreme, to samo znači da je voda mnogo hladna. U mom slučaju to znači da ću mesec dana nakon odmora piti Palisept. Za neobaveštene, to je za one što piške po kućama. I tako svake godine…
Prošle godine u maju opet je bilo hladno. Nisam se brinula jer mi je bešika već bila prehlađena i već sam pila Palisept tako da kupanje nije dolazilo u obzir. Posle par kišnih dana, granulo je sunce i ja sam odlučila da odem na plažu da se malo sunčam.
Praktično sam bila sama na plaži dok nisu došla neka deca i počela da skaču sa najviše skakaonice. Pljas, pljas, pljas, vikali su i evidentno uživali. Okrenula sam se na drugu stranu da ih ne gledam, ali poznajem taj vibe uživanja. Zar im nije hladno? Zamočila sam nogu u plićak i konstatovala da voda uopšte nije toliko hladna. Hmm, možda bih sutra mogla da ponesem drugi kupaći? Neću da se kupam, onako, da se samo nađe, ako se pokvasim(!?) Neću poneti češalj a ja uvek nosim češalj da se očešljam posle kupanja….jer uvek zamočim glavu, ne mogu da odolim…tako da se sigurno neću kupati. I tako sam se cenjkala sama sa sobom i otišla u apartman.
Sutra sam se pojavila na plaži bez češlja i sa rezervnim kupaćim. Toplo je, neću močiti glavu, odmah ću se presvući. Taman sam rešila da uđem u vodu kad dođe grupa lokalaca i uđe u vodu u vešu koji je btw. bolje izgledao nego kupaći. I tako sam se ja bavila razmišljanjima kako će oni mokrih gaća otići kući kada je jedan od njih odlučio da podučava lokalnu skvo u seksi rublju plivanju. Bio je nežan i pažljiv ali ja ne volim amaterske poduke u plivanju sa pridavljivanjem pa sam se pokupila i otišla(3).
Sutradan sam ponela rezervni kupaći, češalj i maramu za kosu. Taman sam stigla na plažu kada su se navukli ljubičasti oblaci i počela nepogoda, prava. Jedva sam stigla u apartman. Sledećih dana do kraja odmora bila je oluja i jedva sam uspevala da malo prošetam, o kupanju nije bilo ni reči. I kad malo razmislim:
Nekada samo nepogoda spašava Chestnut Bud!
Često nam se dešava da kada ponavljamo nekakve loše navike ili obrasce ponašanja do promena ne dolazi dok nas nepogoda, nevolja ili nezgoda ne spreče u tome. Ponavljanje grešaka nije karakteristično samo za pojedince. Odnosi se i na zajednice, narode i države.
Kakav je rezultat toga? Kako kad…
U mom slučaju- ove godine je voda bila baš topla. Napolju je bilo hladno i vetrovito. Neki su se ljudi ipak kupali. Ja sam šetala i sedela u restoranu sve dok se vreme nije prolepšalo. Tada sam otišla na plažu i okupala. Bila je puna nekih tinejdžera koji su u jednom momentu, kao po komandi počeli da se penju na skakaonicu i zabavljaju. Pljas, pljas, pljas…. Ovog puta sam uživala… kako svaka generacija mladih mužjaka skreće pažnju na sebe lastom i ostalim glupostima. Bilo mi je smešno i zabavno. I dalje mi je žao što ne znam da vozim rolere i skačem u vodu.
U nekom drugom izvlačenju…možda. Valjda i Chestnut Bud jednom nešto nauči… ostari ili mu se smuči da se pati..svejedno:)))
Leave a Reply
You must be logged in to post a comment.