Proleće je a ja živim u Srbiji

Parola protesta iz devedesetih aktuelna je i danas, nažalost. Toliko puta sam rekla da ovo proleće nije isto kao prethodna,  da me je već sramota od same sebe.  Generacije mladih ljudi koje su  protestvovale devedesetih i razmišljale da li da odu iz zemlje ili ne, posle 20 godina sada školuju i sistematski pripremaju decu da odu negde gde je bolje…svima. Posle toliko pokušaja i survavanja svega u ovom društvu, izgleda da je odlazak jedini izlaz. Oni koji ostaju su već odavno istrošeni materijalno, fizički i emotivno. Ne reaguju više na podsticaje, ni na dobre ni na loše.

Ipak, verujem da izlaz uvek postoji za neke ljude, ako ne već za  ceo narod. Ove zime sam nekako, ne znam ni ja kako i zašto počela da pratim na You Tube naše ljude  koji su otišli preko tražeći bolju budućnost. Kako već mesecima, ako ne i godinama nisam upoznala nijednu osobu sa kojom bih se makar 5o % složila oko bilo čega, oko bilo koje teme, bila sam zaista prijatno iznenađena da se oko bitnih stvari slažem 100% sa nekim ljudima koji su otišli odavde. Između dva sveta i  dva sistema, uglavnom su vrlo pažljivi ali i veoma kritični u proceni dobrih i loših stvari TAMO i OVDE. Postoji, naravno i virtuelna zajednica ljudi sa Balkana koji prate, komentarišu, hvale, kude…i pate na isti način. Posebno mi se dopao Vasa, naš čovek iz Osla. Razmišlja i snima klipove o onome što i mene zanima: kako izgleda botanička bašta u Oslu a kako crkva, kako se greju, koje su cene u supermarketima, prednosti norveškog sistema obrazovanja…i more drugih životnih tema. Moram priznati da sam više naučila od Vase o  životu u Oslu nego da sam pregledala tone turističkih vodiča. Osim klipa o norveškom školstvu koji bi svako ko ima ili planira dete u Srbiji trebalo da pogleda i meni omiljenog o norveškim čarapama, ono što sam izdvojila je klip o našem mentalitetu. Filozofija palanke-da komšiji crkne krava prenosi se gde god da odemo. Ne samo da ljudi sa naših prostora (to je zajednički komentar i Hrvata, Bosanaca, Crnogoraca..) uglavnom nisu imali podršku drugih, već su često bili izloženi bespotrebnom maltretiranju, obmanjivanju i šikaniranju. Sve ono što mi u Srbiji podnosimo ne od političara, moćnika ili viših sila već od jednako unesrećenih komšija, kolega ili rođaka prenosimo i tamo gde odemo. A otišli smo da nam bude bolje. I najmanja naznaka da se neko pojavio ko je bolji, stručniji ili umešniji od nas, znači samo jednu stvar-treba mu smrsiti konce neistinama, abrovima ili pritiscima. I tu  nema razlike između neobrazovanih ili neukih ljudi i visokoobrazovanih i uspešnih.

Krave svejedno crkavaju ako su komšijske

Ono što se takođe izdvaja u komentarima naših jutjubera  je da, osim što su bili očajno plaćeni u sopstvenoj zemlji i bez ikakve perspektive, najviše boli nedostatak poštovanja za druge i njihove potrebe.
Da li je onda na zapadu bolje? Ne znam, verujem da je vulgaran i primitivan način razmišljanja i ponašanja tokom vremena nekako uobličen u takmičarski model društva gde ipak postoje neka pravila kojih se morate pridržavati, u čuveni štap i šargarepu. A povrh svega toga ipak postoji svest ljudi da je održivost celine  bitna i da su svi šrafčići u zajednici takođe bitni, te ih je nužno podmazivati i čuvati ako želite da i vama bude dobro. U suprotnom, moraćete sami da čistite ulice, presvlačite bolesnog dedu ili kopate kanale.  U zemljama gde ta svest ne postoji, uz svu zlu sreću ili karmu, zovite to kako god,  ljudi žive ovako.

Da li je nekakav pomak moguć? Izgleda da jeste i sreća je da je tako. Neki naši mladi ljudi, sposobni i otvoreni za novo i bolje, vremenom zapaze i promene, koriguju sebe i odbace stari mentalitet koji se činio normalnim i uobičajenim. Naša devojka Kristina Milanović  živi u Dubaiju i na svom kanalu deli mnoge korisne informacije sa  ljudima  koji  bi se preselili u  Dubaji i tu započeli novi život. Napravila je vrlo zanimljiv i poučan klip o tome kako je ona prevazišla stari mentalitet i korigovala svoje ponašanje i stav prema drugim ljudima. Jednostavno je ostavila  balkanski mentalitet kod kuće. Možda nije baš lako to isto uraditi kada ste kod kuće, na Balkanu ali verujem  da  je ipak  moguće.