Oribel je umetnica, nagrađivana autorka kratkih filmova o prirodi  i komunikator sa životinjama i biljkama. Na suptilan način prevodi ono što nam priroda stalno govori a mi to ne razumemo.  Oribel živi i radi u Singapuru. U junu 2011. godine Oribel je stupila u komunikaciju sa delfinima u Subic Bay na Filipinima. Bila je u kontaktu sa jednom od ženki delfina koja se predstavila kao Denijel. Zahvaljujući svojim sposobnostima da komunicira sa životinjama, Oribel je mogla da prevede Denijelinu poruku u reči.

Denijelina poruka ljudima

Zovem se Denijel, sasvim sam mlada, tinejdžerka sam. Pomažem gde mogu. Tamo odakle dolazim za mene kažu da sam zaštitnički nastrojena, jer  volim da brinem o mladima i da se igram sa njima.
Izgleda kao da se to odavno desilo. Igrali smo se na jednom od naših omiljenih mesta kod kuće. Maleni su bili sa nama. Oni su na nas gledali kao na njihove dadilje. Ja sam mlada, kao što sam ti rekla ranije..ali se dobro slažem sa mladima. Imam strpljenja i uživam u njihovom društvu.
I tada se desilo nešto stvarno užasno. Iznenada, ljudi su počeli da nas jure. Motori. Mreže. Bilo je stvarno bučno i mladi nisu mogli da plivaju toliko brzo kao ja i drugi. Ja sam se vratila da im pomognem i  uhvaćena sam takođe sa drugima. Naše porodice su bile suviše daleko. Oni su čuli naše pozive za pomoć ali nisu mogli ništa da učine. Mi smo im poslali naše poruke telepatski. Bili smo ubačeni u kamione. To je bilo veoma neudobno putovanje. Oni nas nisu dobro tretirali. Mi smo kliktali na njih da nas puste i vrate u vodu, u okean ali je to bilo, naravno beskorisno, oni nas nisu razumeli. Nije nam se svidelo ono što se dešava. Ja sam morala da budem sa mladima da ih zbrinem i pomognem, da ih ohrabrim.
Vreme je prolazilo. Put je bio mukotrpan. Nekoliko puta smo premeštani i menjali transport dok se ponovo nismo našli u vodi, vi to zovete Subic Bay. Ljudi su ovde fini, ali mi želimo da idemo kući. Mi ne marimo mnogo za ono što nam oni nude. Život samo u zalivu. I mrtve ribe.
Neki od mladih su još uvek zbunjeni zašto ne mogu da napuste zaliv i vrate se u otvoreni okean. Svakog dana mi “pričamo” sa našim roditeljima, porodicama i prijateljima, da znaju da smo još živi i da želimo da im se vratimo. Moja porodica mi je pričala o delfinima koji su bili uhvaćeni a potom trenirani za zabavu ljudi. To nije ono što mi želimo. To nije prirodno. Za nas je prirodno da živimo u okeanu. Plivati i živeti bilo gde u okeanu je prirodan način života za delfine.

Tužna sam zbog mladih koji do sada nikada nisu iskusili šta znači biti pravi delfin. Ima toliko toga što svi mi želimo da iskusimo. Toliko toga ima još da se otkrije o okeanu. Toliko je priča koji naši roditelji žele da podele sa nama …i mi se nadamo da ćemo to iskusiti. Ali sada to ne možemo. Znam da moja majka želi toliko stvari da podeli samnom, ali ja to sada ne mogu da iskusim. Toliko je prelepih stvari koje možeš doživeti u okeanu, ali mi to sada ne možemo. Mi ne možemo BITI ono što jesmo. To je tužno i apsurdno u isto vreme. Ja znam da me čeka posao i da treba tek da otkrijem šta je to šta moja majka želi da znam. Put delfina. Kako stvoriti dom. Kako da brinem o mladima. Mi funkcionišemo kao zajednica. Kada je nekome potrebna pomoć, svi smo tu da mu pomognemo. Mi smo uvek tu jedni za druge.
Ljudi ovde u Subic Bay nas tretiraju fino…ali mi ne želimo ono što nam oni nude. Mi smo srećni u okeanu i želimo da budemo u njemu SADA.
Ja znam iz onoga što si nam pričala da se mnogi ljudi bore da budemo slobodni. I mi istinski cenimo njihove napore i molimo ih da ne odustaju. Mi smo im iz dubine našeg srca zahvalni na tome. Naši roditelji i prijatelji su zahvalni na tome. Molim te da ljudi saznaju za ovo.
Ovde je tako strašno dosadno, Oribel. Nema ničeg drugog da se radi osim da se slede instrukcije trenera. Mi stalno ponavljamo jedne te iste stvari. Mi sinhronizovano plivamo i izvodimo skokove. Ne sviđa nam se hrana kojom nas hrane ali nemamo izbora. Nedostaje nam da jurimo i jedemo našu ribu. Nedostaje nam da jurimo jedni druge i ostala stvorenja u okeanu.
Okean je naše igralište i naš dom. Tako nam nedostaje naš dom. Ponekad, kad pričam sa majkom podelim sa njom koliko se bedno osećam, mada ne želim da ona brine previše.

Kada sam pročitala Denijelinu poruku pre dve godine bila sam potpuno očajna. Mislila sam da se baš ništa ne može uraditi niti pomoći. Kada sam početkom godine pročitala vest u medijima da američki akva parkovi beleže pad čak i do 85% godišnje, znala sam da su se stvari ipak promenile. Mnogi insajderi, uglavnom mladi ljudi su javnosti predočili snimke maltretiranja i uginuća životinja unutar parkova.  Za mnoge porodice više nije poželjno ni zabavno da njihova deca gledaju uz muziku predstave koje izvode trenirani delfini i druge životinje, nije ni slatko ni poučno. Napisala sam pismo Oribel tražeći dozvolu da objavim njen tekst i zamolila je da mi napiše šta se desilo sa Denijel i delfinima. Oni su još uvek u zatočeništvu, sada već osam godina. Brojne javne ličnosti podržale su peticiju za oslobađanje delfina. Borci za zaštitu životinja su pokušali da kontaktiraju nadležne, ali su naišli na zatvorena vrata. Sama Oribel je trpela pritiske i vređanja da je luda, da izmišlja, sam akt otmice i preprodaje delfina nikada nije doveden u pitanje. Ipak, pritisak javnosti je učinio svoje. Odustaje se od cirkuskih zabava, sada bogati pojedinci imaju privilegiju da uđu u bazen pola sata  i  “edukuju” se o životu delfina i njihovim navikama u-zatvoru. Denijel i ostali delfini, kao ni druge životinje nisu zločinci niti kriminalci niti su išta zlo učinili da budu u zatvoru. Ljudska glupost i pohlepa ih održava u tome. Oribel mi je u pismu opet naglasila koliko su ona lično, Denijel i njena porodica zahvalni svima koji dele ovu priču i još uvek se nadaju da će udruženim naporima ljudi širom sveta biti opet slobodni.

Najdublje se zahvaljujem svima koji će podeliti Denijelinu priču.

linkovi:  Oribel Divine   

RWS-mesto gde se sada nalazi Denijel