Photo: Luca Upper

Pre više od 30 godina moj tadašnji dečko, a sadašnji muž i ja smo poslali prijavu za rad na svetioniku u bivšoj Jugoslaviji, i to nakon što sam ja u jednom ženskom magazinu pročitala otvoren konkurs za parove. Niko nam nikada, Bogu hvala, nije odgovorio na to pismo. Sledeće godine potekle su reke krvi upravo na mestu odakle je zapravo i trebalo ići na svetionik. Pokušavala sam da se setim zašto mi je uopšte pala na pamet ideja da iz centra glavnog grada jedne države idem na svetionik (gotovo sam sigurna da je to bila moja ideja). Nisam se setila apsolutno ničega osim da sam bila mlada i evidentno naivna, narodski rečeno mlada i glupa.

Tih, uveliko već ratnih godina, volonteri jedne hrišćanske zajednice su ubacivali besplatne primerke časopisa u naše poštanske sandučiće. Zvao se Kula stražara i imao simbol svetionika kao simbol vere. Sećam se da me je fascinirala organizacija koja je u to vreme prevodila, štampala i distribuirala časopis na nekih 170 jezika širom sveta. Iako su mi mnoge teme bile strane u ovom časopisu, ono što sam prvi put pročitala su bile vesti o depopulaciji stanovništa u Africi nakon deljenja besplatnih vakcina koje su navodno pomagale u zaustavljanju širenja AIDS-a. Ovo su bila iskustva volontera i misionara koji su radili i živeli u Africi i sećam se da su priče zvučale nadrealno. Danas, uz internet, stvari stoje drugačije, za par sekundi imate informaciju, ali ste tada zaista lutali u mraku.

Možda se simbol svetionika zato tako često i pominje, kao put, putokaz, izlaz. Često se kaže i da je nečiji rad osvetljavao put drugima, da su bili svetionik. Uglavnom se to odnosi na značajne pojedince: političare, umetnike, naučnke, verske i duhovne vođe koji su trasirali put generacijama ispred sebe.

Ali, svetionika ima relativno malo. Mnogi ljudi nikada nisu videli svetionik niti su imali ikada potrebe da slede put na moru ili pustinji. Ali je većina imala potrebu u nekom momentu za svećom, bilo da upali svećice na torti, osvetli put ako nestane struje ili upali sveću u crkvi. I niko ne misli da je sveća nešto posebno osim ako ne sedi u tami i ne plaši se svega i svačega, telefon mu ne radi, nema sveću a svetionik još manje.

O ovome sam razmišljala dosta ovih dana jer se nekako zaredom desilo da sam slušala primedbe roditelja na decu. Uvek nekako slično:

,,Pametan je-pametna je, obrazovan, lenj, inertan, nepreduzimljiv. Sedi i ništa ne radi, ne izlazi, nema devojku, decu, stalan posao…”

Radi se o normalnoj, odrasloj deci. Od njih se očekuje da budu uspešniji, bogatiji i priznatiji nego što jesu, odnosno da budu izuzetni- svetionici a ne sveće. A oni to nisu niti imaju nameru da budu, što izaziva prilično patnje i razočarenja kod roditelja.

Rekla bih da su to programi sveta i civilizacije koja uspeh meri  brzinom, akcijom i valutom a ne  mirom. A taj svet se očigledno raspada na naše oči.  Samo ljudi imaju želju da budu nešto drugo od onoga što jesu ili šta mogu biti. Mačke ne pate jer nisu psi. Ruže ne  pate jer nisu lokvanji (pogledati prethodni post).

Ako se naša vrednost ne meri materijalnim vrednostima ili statusom, čime se onda meri?  Danas imate i varijante tipa:

,,Pa dobro, možda nisam bogat, ali sam duhovan, imam neke specijalne sposobnosti koje drugi nemaju.”

U prevodu, ja sam:  svetionik, vođa, kouč, guru ili učitelj, svejedno… Nisam ja obična sveća. A svećica na torti će dati mnogo radosti i uspomena iako je njen život kratak. Neki ljudi su svećice koje nikada neće biti upaljene. Oni nose potencijala svetla ali će možda ostati samo potencijal i to nije gubitak niti promašaj. Kako se vibracija naše planete radikalno menja i uzdiže, menjaće se i svest o ljudima koji deluju i ljudima koji postoje. Neki ljudi se inkarniraju samo da bi održavali vibraciju planete. Nećete ih verovatno nikada naći na internetu niti u javnoj sferi jer to nije njihov posao. Mnoga deca i odrasli koji spadaju u kategoriju osoba sa posebnim potrebama imaju upravo tu funkciju: održavaju frekvenciju planete jer visoko vibriraju. To je njihova misija.

Ako me išta nervira poslednjih godina, to je traganje za misijom, svrhom, znači opet nekim svetionikom. Mislim da je tu New Age zaista napravio mnogo štete, upravo pogrešnom interpretacijom misije. Majka koja ima četvoro dece, recimo, i domaćica je ima izuzetno bitnu misiju na ovom svetu  ali se za nju obično kaže da sedi u kući i ništa ne radi!!!

Dosta sam se i sama rvala sa tom idejom. Naša misija ili svrha u životu nisu poslovi i postignuća, to je okvir u kome mi ostvarujemo i relizujemo kvalitete koje je naša duša zadala za ovaj život. I to jeste misija.

U ovome su mi, pre mnogo godina pomogla intuitivna čitanja Jocelyn Joy Thomas. Osim mnogo podataka o prošlim životima, vodičima i životinji zaštitniku, što je za mene bilo uzbuđujuće i inspirativno, najvažnija informacija koju sam dobila je da je značajan deo moje tzv.misije ili svrhe ovde i sada BALANS, ostvarenje sklada. Posao, ljudi i okolnosti su okvir kroz koji ja ostvarujem ili ne ostvarujem balans, ali oni sami po sebi nisu cilj niti misija. Kada jednog dana napustimo ovo telo, ostavićemo za sobom i kuće i poslove, voljene i nevoljene, hobije i titule. Ono što nosimo su iskustva kroz koja smo prošli u životu i lekcije koje smo manje ili više savladali.

Trebalo mi je dugo da shvatim ovaj koncept a još duže da počnem da ga živim. I zato kada upoznam nekog, bilo da je svetionik ili svećica, znam da se čitav univerzum urotio da on bude baš tu takav kakav jeste. To nikako ne znači da ne treba da se bori niti napreduje, znači samo da je već takav kakav jeste celovit i značajan. Bitan kao i svako drugi, jedinstven, svoj i neponovljiv u celom svemiru.