Pre nekih 7,8 godina otprlike (a možda je to bilo i ranije), imala sam običaj da klijente, poznanike i prijatelje pitam koliko im zapravo novca treba u životu. Kad god bi se neko žalio na oskudicu ili nedostatak para, ja bih postavila to pitanje. Na moje iznenađenje, većina ljudi nije ni znala kolika je to suma, znali su samo da nemaju dovoljno. Ostali bi mi uglavnom odmah rekli-2000 evra. I to se ponavljalo: jednom, drugi put, x puta, par godina. Ovo me je zaintrigiralo jer u tom periodu niko nije spominjao sumu od 2000 evra. Zvanična prosečna primanja su tada bila 300 evra a broj jedan ove države je obećavao kao svetlu budućnost platu od 500 evra. Iz kog bunara kolektivne podsvesti ili naprosto životnog iskustva su ljudi izvlačili ovu sumu?

Zanimljivo je da su mi tu sumu navodili ljudi koji su bili sami, u paru, sa decom, raznih profesija, godina i obrazovanja. Kada bih ih pitala gde bi trošili mesečno te pare i koje troškove bi podmirivali, dobijala sam gotovo identičan odgovora: da plate režije, hranu, kredit, školovanje, lečenje, da imaju za odmor i da otputuju negde.

Kada sam im ponudila opciju da imaju džak iz koga mogu da izvade koliko god hoće para, samo mi je jedna osoba rekla 5000 a druga 10000 evra, i to sve za neke Maldive, Balije i sl. Niko nije spomenuo milion evra mesečno (nemam takve klijente, valjda:(. Svi ostali su se zadržali na tih 2000 evra.

Pošto mene niko nije ništa pitao, a želela sam i ja da odgovorim na sopstvenu anketu, pitala sam muža:

,,A šta misliš koliko bi meni trebalo?”

A onda sam, brže bolje sama odgovorila:

,,Ja bih trošila koliko god hoću 5 godina, obišla bih sva tirkizna mora ovog sveta i posetila sve muzeje koje želim da vidim. Spisak je, koliko se sećam uključivao i: muzej tepiha i dragulja u Iranu, Indiju, Bali, francusku Polineziju, Sedonu… I jela  bih sve tropsko voće ovog sveta dok mi se ne smuči. I posle 5 godina izležavanja na plažama bih opet počela da radim, čisto da ne propadnem od nerada.”

,,Aha, 5 godina ti da ne radiš…ako bi izdržala godinu dana, to bi već bio uspeh!”

Moram da priznam, malo me  porazilo ovo saznanje, iako mi niko nije ni ponudio džak para bez dna.

Ove diskusije su se, tako, sporadično vodile sve do jednog vrelog letnjeg dana. Bila sam preumorna, isceđena i vraćala se sa posla, bio je sumrak sa 150 stepeni napolju. Nešto se već gradilo ili je bilo u kvaru te prevoz nije po običaju radio kada je najteže. Bila sam jako srećna jer sam našla taksi. U prvih 2 minuta sam shvatila da je vozač ozlojeđen  a u sledećih pet minuta mi je ispričao dobar deo svog  života. Ćutala sam. I onda, na prvoj velikoj krivini:

,,Eeeee, a ja budala, vratim se iz Nemačke početkom 2000, kao promene su počele, biće bolje. Mogao sam sada da imam 2000 evra platu!!!

I onda se upalio alarm u mojoj glavi:

,,Bogami Alex, nećeš!! Nećeš postaviti nijedno pitanje. Završili smo zabavu sa 2000 evra. Odakle god da je došlo, dosta je bilo! Ćuti!!! ”

I ćutala sam. Nisam  ništa rekla. Šta da mu radim, san je san, lep ili ružan, svejedno….

Koliko je danas tih 2000 evra? 5000, 10 000? Više, manje, ko uopšte može da odgovori na ovo pitanje?

Još uvek imam nadu da neće sravniti Iran i da ću možda jednog dana videti tepihe.

Nisam imala nameru da napišem depresivan post ali tako nekako ispade.

Što reče Ošo, citirajući zen izreku:

,,Trava raste sama od sebe.”

ili ona beogradska iz devedesetih:

,,Proleće je a još uvek živim u  Srbiji!!!”